O POLITICI GENOCIDA
Edward Herman - intervju
Edward Herman, profesor emeritus na Vartonovoj školi ekonomije i Anenbergovoj školi za komunikacije Univerziteta u Pensilvaniji, izuzetan je poznavalac delovanja propagandnog modela u sprovođenju politike moći. Ovaj ekspert za korporativna i regulatorna pitanja, političku ekonomiju i medije, prijatelj i saradnik Noama Čomskog, napisao je studije koje su precizno dekodirale mehanizme, odnose, uzroke i posledice sistema koji počiva na interesima moćnih: „Zločini u Vijetnamu“; „Kontrarevolucionarno nasilje, činjenice o prolivanju krvi i propaganda“ (sa Noamom Čomskim); „Politička ekonomija ljudskih prava, prvi deo: Vašingtonska veza i fašizam u trećem svetu“ (sa Noamom Čomskim); „Politička ekonomija ljudskih prava, drugi deo: Nakon kataklizme, postratna Indokina i rekonstrukcija imperijalne ideologije“ (sa Noamom Čomskim); „Korporativna moć – korporativna kontrola, studija fondova u XX veku“; „Prava mreža terora“; „Uspon i pad bugarske veze“; „Proizvodnja saglasnosti: Politička ekonomija masovnih medija“ (sa Noamom Čomskim); „Industrija terorizma“; „Ispod hipokrizije: Dekodiranje vesti u doba propagande, uključujući i rečnik dvostrukog govora devedesetih“; „Trijumf tržišta“; „Globalni mediji“ (sa Robertom Mekčesnijem); „Mit o liberalnim medijima“…
Sa Edwardom Hermanom razgovaramo o studiji „Politika genocida“ koju je napisao sa Dejvidom Petersonom (objavljenoj maja ove godine u izdanju Monthly Review Press-a iz Njujorka). Do kraja godine trebalo bi da se pojavi i studija „Politika Srebreničkog masakra“, koju Herman piše u saradnji sa još šest autora.
„Politika genocida“ je jedna od najvažnijih knjiga u našem vremenu i predstavlja kvintesenciju vašeg i Čomskovog dekodiranja proizvodnje saglasnosti, medijske podrške zločinačkoj politici Zapada, politike ljudskih prava i propagande. Kao strukturalista, polazite od stanovišta da sistem počiva na bazičnim, predominantnim strukturnim odrednicama. Koje su to odrednice?
U knjizi „Proizvodnja saglasnosti“, Noam Čomski i ja pokazali smo da je korporativni sistem zasnovan na interesima nevidljivih dominantnih snaga.
   

Korporativni finansijski interes rukovodi i diktira politiku velikih sila, dominira u SAD-u i diktira njenu unutrašnju i spoljnu politiku. Mi se sada nalazimo u periodu u kome se ova struktura moći širi i iznova uspostavlja kao jedina: sa nestankom Sovjetskog saveza, SAD koristi NATO za procese koji podrazumevaju vođenje neprekidnog rata. U SAD-u uopšte nismo više u mogućnosti da reformišemo sistem koji je sada prošao zakone i nove regulative, posle čega se više ne mogu kontrolisati velike banke koje su postale isuviše moćne i imaju ogroman, ključni uticaj na američku politiku. Živimo, dakle, u svetu u kome korporativni finansijski sistem određuje unutrašnju i spoljnu politiku zemalja, što se pokazuje i u malim zemljama koje su poražene u ratu, i u kojima se različitim kontrolisanim i uvežbanim mehanizmima na vlast dovode kvislinzi koji se savijaju i puze pred velikim silama; zato je i otpor ovim procesima u tim zemljama skoro neznatan.

Politika genocida je kompleksan pojam. Zamolila bih vas da nam opišete genealogiju rutinizacije ove politike.
Vaši čitaoci razumeju, u to sam siguran, da je u pitanju ironična upotreba reči „politika“, jer kako možete imati politiku nečega što je tako strašno kao genocid. Naslovom smo želeli da sugerišemo da je genocid, kao najveće zlo, ispolitizovan u ovom svetu na način na koji je ispolitizovana reč „terorizam“: jedna ružna reč sa konotacijom nečeg lošeg, zla. Politika terorizma podrazumeva da ljudi koji imaju moć mogu nazivati svoje neprijatelje teroristima i predstaviti sebe i svoje saveznike kao borce protiv terorizma, dok je politika genocida usmerena na to da pokaže da to rade samo loši momci – nikako mi ili naše države klijenti. U knjizi „Proizvodnja saglasnosti“, Čomski i ja napisali smo poglavlje „Vredne i bezvredne žrtve“. Bezvredne su one žrtve koje su stradale od našeg genocida, genocida koji smo izvršili mi ili naši klijenti, kakvi su, recimo, Izraelci koji ubijaju Palestince – bezvredne žrtve, zato što je Izrael jedna od ključnih država klijenata SAD-a. I onda kada je Indonezija ubijala na stotine seljaka, oni su bili bezvredne žrtve. Sve to demonstrira savršeno uklapanje sveta sa visoko ispolitizovanim sistemom definicija. Vredne žrtve su one koje su ubili naši neprijatelji i mete. I u tim slučajevima se koristi reč „genocid“. Uzmimo za primer Bosnu: SAD i NATO su podržavali bosanske Muslimane, tako da kada su oni bili ubijani, proglašavani su za vredne žrtve nad kojima je izvršen genocid, a kada su ubijani Srbi – to nije mogao biti genocid jer su Srbi bili bezvredne žrtve. U knjizi „Politika genocida“ navodimo veoma dobar primer – primer Srebrenice u vezi sa kojim je čitav događaj od 11. jula izvučen iz konteksta dešavanja u i oko Srebrenice: žrtve, Muslimani, bile su vredne žrtve i zato se za zločine nad njima i mogao primeniti pojam genocida. A ako razmotrite dešavanja u Hrvatskoj i Krajini, gde je Hrvatska uz pomoć SAD-a proterala 250.000 Srba, 1995. mediji to nisu nazvali čak ni etničkim čišćenjem, iako je to jedan od većih primera etničkog čišćenja u modernoj istoriji, tokom kojeg je ubijeno nekoliko hiljada Srba iz Krajine; ali, radi se o bezvrednim žrtvama čime je ovo dešavanje diskvalifikovano za kategorizaciju kakva je genocid.

Govorite o politizaciji zasnovanoj na inflaciji samog pojma genocida?
Da, o veoma selektivnoj upotrebi reči genocid, koja podrazumeva da SAD i njegove klijentske države ne mogu nikako biti angažovane u vršenju genocida. Mi se uvek samo branimo od zlih ljudi i zemalja. Čak i kada ubijemo 3-4 miliona Vijetnamaca (obratite pažnju na raspon broja stradalih), ili preko milion Iračana.

Kako je moguće da rat SAD-a protiv Vijetnama u kome je stradalo 3-4 miliona ljudi nije bio prepoznat kao akt invazije, kao genocidni poduhvat?
To je akt koji je preduzeo SAD koji raspolaže ogromnom moći, a mediji su veoma snishodljivi prema takvoj politici. I dok velika moć ubija, mediji gledaju na drugu stranu kao i ogromna većina intelektualaca uostalom. Imate, dakle, medije ali imate i Ujedinjene nacije i njihov Savet bezbednosti, i imate agencije koje su kreirale UN. Tokom Vijetnamskog rata, a ni posle njega, nije bilo nikakvog suda UN koji bi sudio SAD-u, kao što ga nije bilo ni u slučaju agresije na Irak, gde je 2003. direktno prekršena povelja UN. Ujedinjene nacije formiraju tribunal samo tamo gde to odgovara SAD-u, ili gde one zažele da se sudi. I ti sudovi uključuju Srbe i lidere Darfura (Arapi koji su se udružili sa Kinezima). U slučaju Ruande, SAD se udružio sa Kagamijem i RPF-om (Revolutionary Patriotic Front), tako da je tribunal UN osnovan za Ruandu procesuirao Kagamijeve neprijatelje, a u slučaju Jugoslavije, SAD je želeo da UN osnuju Tribunal koji će suditi Srbima. Sve ove međunarodne institucije predstavljaju poluge američke moći: trijumfalna moć je danas još uvek oličena u SAD-u.

 
Možemo li da govorimo o odgovornosti UN i organizacija kakve su Amnesty International i Human Rights Watch za uspešno sprovođenje politike genocida? Kako ste već rekli, međunarodni krivični sudovi duboko su umešani i predstavljaju deo strukture sistema.
Sve ove organizacije moraju da se podrede željama SAD-a. Kao što smo rekli, krivični sudovi mogu da se organizuju samo za neprijatelje SAD-a. Takođe, imate i male tribunale kakva je Međunarodna kriminalna inspekcija (ICC), koja je osnovana pre nekoliko godina.

SAD nije čak ni njen član, ali je toliko moćan da je uobličio način na koji ova komisija radi; a ona radi samo u slučaju da su mete odobrene od strane SAD-a. Jedna od stvari koju smo naglasili u knjizi „Politika genocida“ jeste ta da je ova komisija osudila samo crne Afrikance, i to njih 13-14; ova komisija morala je da isključi, međutim, one crne Afrikance koje SAD voli, na primer Kagamija u Ruandi i Musavenija u Ugandi, zato što su oni naši klijenti, i to bez obzira na to što se radi o jednim od najvećih ubica u modernoj istoriji. Dakle, imate Međunarodni sud za Ruandu i Jugoslaviju i imate Međunarodnu kriminalnu komisiju koje rade po direktnim potrebama i zahtevima Zapadnih sila, posebno SAD-a. Međunarodna komisija može da se angažuje protiv čelnog čoveka Darfura zato što to odgovara SAD-u i Izraelu jer skreće pažnju sa njihovih sopstvenih aktivnosti: sa invazije na Irak i sa izraelske akcije etničkog čišćenja na Zapadnoj obali. Ovakve međunarodne institucije koje osnivaju UN skreću pažnju međunarodne javnosti na slučaj Darfura, i na Arape na koje ima uticaj Kina, koji predstavlja dobru metu, a odvlače pažnju sa delovanja Izraela koji je naša klijentska država.
Državni sekretar SAD-a Medlin Olbrajt izjavila da je ubistvo 500.000 dece za ciljeve spoljne politike SAD-a opravdano. Operacija Srba u Srebrenici koja dovodi do stradanja vojno sposobnih ljudi postaje predmet masovne osude i prezira

Kako bi onda trebalo da okarakterišemo sistem u kome je više od milion Iračana umrlo od kako je 2003. godine započet rat protiv Iraka? Akt agresije koji je SAD sproveo protiv ove suverene zemlje nije prepoznat kao zločin protiv čovečnosti, iako je akt agresije na Nirnberškom tribunalu proglašen za najveći međunarodni zločin i akomulirano zlo, te stoga predstavlja jasno kršenje Povelje UN i međunarodnog prava.
U pitanju je apsolutizovani, centralizovani, globalni sistem koji je tako organizovan da ovi tribunali i komisije o kojima smo govorili isključuju najveći zločin iz svoje jurisdikcije. I Međunarodni krivični sud za Jugoslaviju, i Međunarodni krivični sud za Ruandu, i Međunarodna komisija, isključili su akt agresije iz svoje nadležnosti. Zašto su ga isključile? Zato što je SAD bio uključen u akt agresije. E zato ovaj akt nije bio ni predmet jurisdikcije ovih međunarodnih institucija.
Vratio bih se na vaše ranije pitanje o Humans Right Watch-u i Amnesty International. Ove organizacije takođe isključuju agresiju kao pitanja koje su predmet njihove brige. Tako, kada je počeo rat u Iraku, Human Rights Watch je načinila opasku da se ona neće baviti tom problematikom, da je dobro što je pokrenut rat i da će se ona baviti onim što se događa nakon što je rat započeo. To je prosto nečuveno. Započinjanje rata je najvažnija stvar i svi drugi zločini koji se dešavaju posle toga derivati su tog najvećeg zločina, tako da možemo zaključiti da čak i organizacije za ljudska prava rade ono što SAD želi, i u skladu sa tim odbijaju čak i da kvalifikuju agresiju koju SAD sprovodi. A ako me pitate kako se SAD izvukao uprkos činjenici da je izvršio akt agresije i ubio milion ljudi, on je to uradio zato što je znao da će se izvući, da ga Savet bezbednosti UN neće osuditi. I nakon što je SAD napao Irak, nekoliko meseci posle toga Savet bezbednosti je dao SAD-u pravo da upravlja Irakom. Zamislite da je nakon što je Irak izvršio invaziju na Kuvajt, Savet bezbednosti dao Iraku pravo da upravlja Kuvajtom! Da je rekao: Dobro, pošto ste već izvršili agresiju i okupirali Kuvajt, vi njime i upravljajte. A to je upravo ono što je SB omogućio SAD-u u slučaju Iraka, nakon što su one izvršile gnusnu agresiju i posle čega je četiri miliona Iračana otišlo u izbeglištvo, milion ljudi ubijeno a društvo potpuno uništeno. I to je refleksija ogromne moći. U knjizi „Politika genocida“ naglasili smo da su sankcije UN nametnute Iraku 1990. godine, pod direktnim naređenjem SAD-a i V. Britanije. SAD je tokom rata u Persijskom zalivu 1991. uništio vodovodno-kanalizacionu mrežu u Iraku čime je snabdevanje vodom bilo onemogućeno. To je urađeno sa jasnim saznanjem da će naneti ogromno zlo iračkom narodu. Bez kanalizacionog sistema i sistema za filtriranje vode, irački narod će biti neotporan prema bolestima; to je SAD znao kada je bombardovao ova postrojenja. Sankcijama UN koje su usledile, SAD i V. Britanija nisu dozvolili Iraku da popravi uništena postrojenja i zbog toga je umrlo milion Iračana. Najbolju ilustraciju politike genocida predstavlja izjava Državnog sekretara SAD-a, Medlin Olbrajt iz 1996. godine, izrečena u intervjuu koji je dala novinaru nacionalne televizije koji ju je pitao: „Pola miliona Iračke dece umrlo je kao posledica sankcija u Iraku. Da li je to vredelo?“. Na ovo pitanje Medlin Olbrajt je odgovorila: „Da, vredelo je“. Državni sekretar SAD-a izjavila je da je ubistvo 500.000 dece za ciljeve spoljne politike SAD-a opravdano. A onda imate Srebrenički masakr u kome je stradalo, po ciframa za koje ja smatram da su strahovito prenaduvane, 8.000 vojno sposobnih muškaraca. I svet se ujedinjuje u osudi, a Evropska unija donosi čak Rezoluciju kojom se 11. jul proglašava danom sećanja na žrtve. Kako je uopšte mogla da izjavi tako nešto!? I niko ništa ne preduzima u vezi sa tim, ta njena izjava nije čak ni dobila neki publicitet. SAD je slobodan da vrši genocide i masovna ubistva, i to niko ne osuđuje, globalni mediji se time ne bave, dok operacija Srba u Bosni koja dovodi do stradanja vojno sposobnih ljudi postaje predmet masovne osude i prezira. Eto, to je izvanredan primer politike genocida.
Masakr u Srebrenici i sve ostale optužbe protiv Srbije, kao i ponašanje Međunarodnog suda, deo su rata NATO-a protiv Srbije, koja je to trebalo da prepozna.

U „Politici genocida“ napravili ste razliku između konstruktivnog, nefer, benignog i mitskog prolivanja krvi. Da li bi ste nam detaljnije objasnili podelu na ove kategorije?
Reč je o ironičnoj i pomalo ciničnoj kategoriji koja sadrži i veliku dozu validnosti. Konstruktivni genocidi su oni koji se vrše u korist interesa SAD-a, kakav je bio genocid nad narodom Vijetnama. Konstruktivan – sa značenjem: u skladu sa interesima SAD-a. I Irački rat je bio konstruktivan: mi smo ga izveli i milion ljudi je umrlo i društvo je razoreno u cilju onoga što su lideri SAD-a smatrali da je u interesu SAD-a. Benigni su oni genocidi koje vrše naši klijenti. Izrael je vršio ovakva prolivanja krvi kao i Indonezija. Nefer genocidi su oni koje su izvršili naši neprijatelji. Ubistva koje su izvršili Srbi su tako nefer. U slučaju nefer genocida suočavamo se sa inflacijom brojeva i imamo upotrebu reči genocid, dok mitski genocidi znače genocide koji se čak nisu ni dogodili. U knjizi „Politika genocida“ imamo samo jedan slučaj pod nazivom „Masakr u Račku“ u kojoj sa mnogo detalja pokazujemo da se taj masakr uopšte nije ni dogodio. Vodilo se mnogo borbi u okolini ovog mesta i tela poginulih su skupljena i locirana na jednom mestu kako bi Vilijam Voker, Luis Arbur i tribunal imali opravdanja za bombardovanje koje je SAD isplanirao protiv Jugoslavije. Zato, iako se nikakav masakr u Račku nije ni dogodio, on je institucionalizovan, jer je bio pogodan za realizaciju cilja SAD-a – bombardovanja SR Jugoslavije. Ne bi me iznenadilo da čak i neki ljudi u Beogradu veruju da se taj masakr dogodio i da ga je počinila jugoslovenska armija protiv nedužnog civilnog stanovništva. Naše opsežno istraživanje, međutim, pokazalo je da to nije tačno.
Vaša istraživanja o slučaju genocida u Ruandi zapanjujuća su. Pogrešna interpretacija i nerazumevanje ovog slučaja bila su gotovo kompletna, i sve do pojave vaše studije „Politika genocida“, nismo zapravo ni znali šta se dogodilo u ovoj afričkoj zemlji.
Da, mislim da je šesto poglavlje najvažniji deo u knjizi „Politika genocida“, jer smatram da je ovo jedan od najpogrešnije shvaćenih i predstavljenih genocida. Propagandni sistem je u potpunosti prekrio istinu. Na Zapadu je predstavljena navodna istina da su Hutui oborili avion predsednika Ruande,
 

Habiarimane, 6. aprila 1994, i da su Hutui masakrirali stanovništvo, a da je Kagami sa svojim snagama spasao Ruandu od daljeg uništavanja i još strašnijeg genocida koji bi počinili Hutui. Oformljen je Tribunal za Ruandu kao jedini merodavan da otkrije šta se tamo zaista dogodilo. I tada je utvrđeno da je predsednički avion oborio Kagami. Ovu činjenicu je otkrio Majkl Harigen, glavni istražitelj tribunala za Ruandu. On je predstavio dokaze glavnom tužiocu Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu, Luiz Arbur koja je nakon konsultacija sa SAD-om prekinula istragu, iako su se svi složili da je obaranje aviona zapravo pokrenulo masovna ubistva. To znači da je Kagami bio i glavna poluga za masovna ubistva koja su usledila, ali ovo nije moglo da prođe jer je Kagami, obučavan u Fort Levenvortu, bio klijent SAD-a. Tako je Tribunal prestao da istražuje ovo krucijalno pitanje i odbio da procesuira Kagamija. Zapravo, Tribunal nikada nije osudio nikog osim Hutua. U ovoj knjizi smo naveli da je januara 1994. administracija SAD-a donela unutrašnji memorandum u kome se navodi da je deset hiljada Hutu civila bilo ubijano svakog meseca od strane Kagamijevih snaga. Deset hiljada Hutu civila mesečno! Ali, Kagami je naš saveznik. On je proslavljen širom sveta kao čovek koji je spasao Ruandu od daljeg prolivanja krvi. Setimo se: u Srebrenici se govori o navodnih osam hiljada ljudi koji uopšte nisu bili civili dok su Kagamijeve snage ubijale deset hiljada Hutu civila mesečno u Ruandi. Ambasada SAD-a je znala za ovo, i šta su uradili? Ništa. Nisu prekinuli da snabdevaju Kagamija. On je bio naš saveznik i još uvek je naš saveznik. Ovo je samo deo cele slike. Ima i dalje. Nakon što je preuzeo kontrolu nad Ruandom, Kagami zajedno sa Musavedijem počinje operaciju okupacije Demokratske republike Kongo, a prema informacijama Ujedinjenih nacija u oblastima koje kontroliše Kagami tri i po miliona Kongoanaca je umrlo. Tri i po miliona! I mi ovde govorimo o zaista pravom masovnom ubijanju, i ako se reč genocid može negde primeniti u svom istinskom značenju, onda je to u ovom slučaju. Ova knjiga nam otkriva da je najčešće korišćenje reči genocid u masmedijima na Zapadu primenjeno upravo na dešavanja u Ruandi u vezi sa čim je predstavljeno da su genocide počinili Hutui a ne Kagami. A u slučaju Konga imamo tri i po miliona ubijenih, ali se reč genocid za ova ubistva veoma retko koristi. I tu vidite politiku genocida na delu: Kagami koji je naš čovek, počinio je masovna ubistva u Ruandi a onda još veća masovna ubistva u Kongu, ali na Zapadu on je neka vrsta slavnog čoveka, dok su Hutui označeni kao masovne ubice. Fabrikacija informacija je apsolutna i vidimo da je primenjena u svim slučajevima: Ruande, Jugoslavije, Bosne, Hrvatske i Srbije. Dezinformacije i fabrikacije postale su model za sprovođenje politike koju smo mi razumeli ili pokušali da razumemo kao politiku genocida.
„Oluja“ je predstavljala najveću akciju etničkog čišćenja tokom ratova na Balkanu, uključivala je veliki program proterivanja i ubijanja koja su daleko premašila broj koji se optužnicom Međunarodnog suda pripisivao Miloševiću

Kakav je vaš komentar na savetodavno mišljenje kojim je Međunarodni sud pravde okarakterisao da je jednostrana deklaracija Privremenih institucija samouprave na Kosovu o nezavisnosti (od 17. februara 2008. godine) u skladu sa međunarodnim pravom?
U pitanju je zapadna institucija koja sledi zapadne interese, savršeno usklađene sa invazijom na Kosovo, tako da se donošenje takvog savetodavnog mišljenja moglo stopostotno predvideti, iako je sve to groteskno, jer se Rezolucijom SB 1244, iz juna 1999. godine, kaže da je Kosovo deo Srbije. Kako se Kosovo može proglasiti nezavisnom državom, ukoliko je to kontradiktorno sa odlukom samog Saveta bezbednosti. Mislim da je, sa ciljem da Srbi izgube pravo da upravljaju Kosovom, veoma racionalno, od samog početka borbe za Kosovo, pravljena klima koja je trebalo da pokaže da se Srbi ponašaju veoma loše prema kosovskim Albancima. Sa druge strane, NATO je nelegalno bombardovao i okupirao Kosovo, kršeći Povelju UN a kosovski Albanci su počinili ozbiljna etnička čišćenja Srba i Roma tokom NATO okupacije. I onda se postavlja pitanje: zašto to nije diskvalifikovalo Albance za dobijanje nezavisnosti, ako je već moglo diskvalifikovati Srbe? Kosovo je nelegalno okupirana teritorija, i kosovski Albanci su se ponašali ekstremno loše, a ako sud posle svih tih saznanja kaže da je nezavisnost Kosova u redu, i svoje mišljenje bazira na lošem ponašanju Srba, to je onda čista hipokrizija koja predstavalja očiglednu političku odluku.

Vaše analize politike Srebreničkog masakra pokazuju duboko razumevanje obrazaca kojima se oblikuje i vodi savremena politika. Da li mislite da bez razumevanja politike Srebreničkog masakra, ovakvo savetodavno mišljenje suda bilo moguće? Da li i na koji način sagledavate vezu između ustanovljenja evropskog Srebreničkog memorijala koji se održava svakog 11. jula, usvajanja Rezolucije o Srebrenici u srpskom Parlamentu i ovog savetodavnog mišljenja koje je izneseno u Međunarodnom sudu pravde?
Sve je to u vezi i sve pokazuje da je Zapad, odnosno NATO snage, bio protiv Srbije još od ranih devedesetih. Oni su vojno porazili Srbiju i ponašanje srpskog Parlamenta je odraz ponašanja poraženih ljudi koji su se predali i odustali od bilo kakvih ciljeva, osim da uvaže ciljeve onih koji su je porazili. Masakr u Srebrenici i sve te optužbe protiv Srbije, kao i ponašanje Međunarodnog suda, deo su rata NATO-a protiv Srbije, pri čemu je Međunarodni sud pravde – agent Zapada, agencija Ujedinjenih nacija i instrument koji NATO koristi u borbi protiv Srbije, tako da cela stvar funkcioniše perfektno. Imate rat NATO-a protiv Srbije, kojim je Srbija poražena i prisiljena da puzi. Kosovo je okupirana teritorija i ogromna američka vojna baza, tako da se cela stvar, kada se delovi slože, pokazuje kao deo permanentnog rata Zapada.

Da li mislite da je upućivanje zahteva srpske Vlade za mišljenje o međunarodno-pravnoj zasnovanosti Deklaracije o nezavisnosti Kosova Međunarodnom sudu pravde, bilo mudra odluka?
Ne, bila je to veoma loša odluka, jer je Međunarodni sud pravde – Zapadni sud. Ovaj sud je odbio Srbiju, kada je ona, 1999. godine od njega tražila da nešto učini u vezi sa napadom NATO-a na Srbiju, koji je izveden uz kršenje povelje Ujedinjenih nacija. Ovaj sud pravde nije učinio ništa, osim onoga što je bilo u interesu snaga Zapada, i Srbija je to trebalo da prepozna. Jasno je da se ovde radilo o formalnoj stvari, ali srpski političari nisu bili dovoljno mudri da shvate da i formalni slučaj i ako je veoma dobar i jednostavan neće proći na sudu kojim dominiraju snage Zapada.

U studiji „Politika genocida“, opsežno ste analizirali operacije „Oluja“ i „Bljesak“. Da li mislite da će Srbi, posle žrtava koje su podneli tokom dva svetska rata u kojima su se suprotstavili agresoru, i posle ratova devedesetih biti stigmatizovani kao genocidne ubice, dok će Hrvati posle ustaške, genocidne NDH u kojoj su počinjeni stravični zločini nad pripadnicima srpkog, jevrejskog i romskog naroda, i posle operacija „Bljesak“ i „Oluja“ biti trajno proizvedeni u borce za slobodu?
To je zaista neverovatno! A SAD je, zapravo, vojno pomogao Hrvate

u operaciji „Oluja“. Ričard Holbruk je posetio Zagreb dva dana pre nego što je Hrvatska pokrenula operaciju „Oluja“ u avgustu 1995, što je rečiti pokazatelj da se ova operacija odigravala uz odobrenje SAD-a. Paralele se mogu uspostaviti sa posetom Henri Kisindžera Džakarti, neposredno pre njene invazije na Istočni Timor, septembra 1975; to samo potvrđuje da propagandni model, primenjen na razbijanje Jugoslavije, nije doneo ništa novo, već predstavlja izvanrednu ilustraciju načina na koji ovaj model funkcioniše. „Oluja“ je predstavljala najveću akciju etničkog čišćenja tokom ratova na Balkanu, uključivala je veliki program proterivanja i ubijanja koja su daleko premašila broj koji se optužnicom Međunarodnog suda pripisivao Miloševiću (22. maja 1999), i izvanredan je razlog da se Holbruku sudi za ratne zločine. Međutim, jasno je da medijsko pokrivanje ratova u Jugoslaviji nije imalo ništa sa spominjanjem posete Ričarda Holbruka i ulogom SAD-a u ovom masovnom etničkom čišćenju. I mi na Zapadu imamo poseban dan za Srebrenički memorijal svakog jula, ali ne i za „Oluju“; nemamo ni Jasenovački memorijal. Potrebno je podsećati na ubistva ljudi samo onda kada su ubijani od strane onih koji su prepreka realizaciji naših interesa; koji su meta naših propagandnih aktivnosti, nikako onda kada ubijamo mi ili naši saveznici. Velika obmana uključena je u  izjavu kojom je EU obrazložila neophodnost uvođenja Srebreničkog memorijala: „Potrebna je pravda radi pomirenja“. Ali, nije nam potrebna pravda za operaciju „Oluja“, zarad pomirenja. Ovi memorijali ne ohrabruju pomirenje. Oni ohrabruju dalja neprijateljstva, ozlojeđenost, oni ohrabruju one koji su proglašeni vrednim žrtvama: bosanske muslimane koji u svakoj prilici nastoje da izvuku benefit iz te situacije u kojoj su proglašeni vrednim žrtvama, dok su u stvari selektivne žrtve. Ovi memorijali dobijaju sve više publiciteta i deluje da se briga o vrednim žrtvama povećava tokom vremena. Ideja da ovakve stvari doprinose realizaciji pravde ne stoji, budući da je zasnovana na jednostranosti po kojoj je samo bosanskim muslimanima potrebna pravda. Zapad je potpuno ignorisao činjenicu da su Srbi u Bosni pretrpeli strahoviti bol, ogroman broj izbeglica bio je prinuđen da napusti Bosnu i Hrvatsku, veliki broj Srba je ubijen u Bosni. Samo u području Srebrenice ubijeno je više od 3.000 Srba. Zašto nema pravde za te žrtve i za izbeglice? Jedna od najinteresantnijih stvari u vezi sa ratovima u Jugoslaviji jeste ta da je Srbija zemlja sa najviše izbeglica. Srpske izbeglice iz Hrvatske ne mogu da se vrate, srpske izbeglice sa Kosova ne mogu da se vrate. Sa druge strane, albanske izbeglice vratile su se na Kosovo, kao i veliki broj bosanskih Muslimana, tako da su na kraju Srbi pretrpeli najviše izbeglica koje nisu pravedno tretirane, što je, naravno, ostalo potpuno neprepoznato.

Vi ste bili na čelu Srebreničke istraživačke grupe, sačinjene od ljudi iz američkih i britanskih medijskih i akademskih krugova, i od bivših civilnih i vojnih zvaničnika i posmatrača UN sa iskustvom u bivšoj Jugoslaviji. Ova grupa je u periodu od tri godine uradila opsežno istraživanje o Srebreničkom masakru. Pošto ste intervjuisali forenzičke eksperte, zvaničnike UN-a, vojne i obaveštajne analitičare, eksperte za međunarodno pravo, pošto ste pregledali sve zvanične izveštaje o Srebrenici, uključujući izveštaje UN-a, Međunarodnog suda za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju, holandske vlade, pisanje svih glavnih učesnika u bosanskom ratu, 2005. godine – izneli ste zaključke u izveštaju na 200 strana koji nosi naslov: „Srebrenica i politika ratnih zločina“. Zamolila bih vas da nam kažete nešto više o radu ove grupe, o glavnim zaključcima sadržanim u spomenutom izveštaju i knjizi koja predstavlja proširenu studiju slučaja analiziranog i u knjizi „Politika genocida – Politika Srebreničkog masakra“, čije ste objavljivanje najavili pre godinu dana.
Reč je o delu sedam autora koji već nekoliko godina radi na ovoj knjizi. Knjigu ne možemo da predamo na objavljivanje zato što se stalno pojavljuju nove stvari koje treba priključiti razmatranjima izloženim u knjizi, ali bi ona definitivno trebalo da se pojavi do kraja ove godine. U knjizi smo zaključili da je Zapad potpuno ignorisao okolnosti u kojima se Srebrenički masakr odigrao i da se tu nije radilo o zlim ljudima koji su taj čin izveli, već da ovaj događaj ima dugu pozadinu strašnih provokacija od strane bosanskih Muslimana koji su vršili zločine nad Srbima u zaštićenoj zoni UN, uz podršku Zapada i NATO snaga. Srebrenički masakr je bio neophodan Zapadu kao opravdanje za ono što je nameravao da učini: razbijanje Jugoslavije i stvaranje poslušničkih, klijentskih država, što je sada urađeno i sa Srbijom. Srebrenički masakr pokazao se, dakle, veoma svrsishodnim: omogućio je da se proces razbijanja Jugoslavije prikaže u dobrom svetlu. Mi smo to uradili zato što smo se borili protiv loših momaka. A najbolji dokaz da se radi o lošim momcima je Srebrenički masakr. Zato je i bila potrebna brojka od 8.000 ubijenih Muslimana, koja se nije zasnivala ni na kakvim dokazima, već je govorila o 5.000 srebreničkih Muslimana koji su nedostajali i 3.000 koji su možda zarobljeni od strane bosanskih Srba, bez dokaza da su ubijeni. Od kako je tu brojku izneo Crveni krst, avgusta 1995, ona je progurana u javnost i opstala kao činjenica. U ovoj knjizi mi smo izneli podatke koji govore o tome da se u svim ostalim slučajevima procenjen broj ubijenih ili poginulih, posle istrage pokazao znatno manjim. Na primer, posle 11. septembra 2001. godine, prve procene govorile su o 6.800 nastradalih, da bi se pokazalo da je stradalo 2.700 ljudi, dakle, više nego dva puta manje od prvih zvaničnih informacija.  Drugi primer odnosi se na procenjeni broj od 250.000 ubijenih bosanskih muslimana od strane Srba tokom rata u Bosni. Bosanski Muslimani izneli su ovaj podatak još 1993. godine, zapadni mediji su širili tu informaciju, da bi dve sponzorisane studije, jedna od strane Tribunala, i druga od strane norveške vlade, pokazale da se broj poginulih na sve tri strane, uključujući i vojne gubitke, kreće oko 100.000, a broj ubijenih Muslimana oko 60.000. I u ovom slučaju reč je o ogromnoj inflaciji cifara. Sličan je slučaj i sa Kosovom. Stejt Department iznosio je cifre od 500.000 ubijenih Albanaca da bi se na kraju ispostavilo da se radi o njih 6.000. U svim ovim slučajevima ispostavilo se da su brojke bile prenaduvane, dok se Srebrenički slučaj pokazao jedinstvenim po tome što se cifra nije smanjila već ostala ista, što, kako pokazuje naša knjiga, nije podržano dokazima. Razlog je taj što su se mnoge bitke vodile oko Srebrenice, što su mnogi vojnici poginuli, a u dobrom propagandnom sistemu ubijeni u borbi lako se mogu predstaviti kao da su pogubljeni. To je Zapad i uradio, bez obzira na to što su vođe muslimanske armije tvrdile da je 2.600 muslimanskih vojnika poginulo tokom povlačenja, dakle, stradalo u borbi. To je odlika propagandnog sistema: cifra od 8.000 opstaje, iako dokazi da to nije tako pilje pravo u vas, kao što je ovaj dokaz da značajan broj onih koji nedostaju nije pogubljen već je poginuo u borbama.
U knjizi, dakle, iznosimo činjenice koje otkrivaju pozadinu Srebreničkog masakra, govorimo o politici brojeva, o zloupotrebama Tribunala i o njegovim manipulacijama podacima, imamo i poglavlje o tome kako je UN služio Zapadnim interesima. U nekoliko poglavlja govorimo o britanskim i američkim medijima, i ustvrđujemo njihovu ogromnu pristrasnost u pogledu izveštavanja o Srebreničkom masakru. To je važna knjiga, ali svesni smo da će biti teško naći dobrog izdavača za nju. Propagandni sistem je tako intenzivan da je, verujem, teško za nju naći izdavača čak i u Srbiji. No, kada je objavimo, suočićemo se sa dobro iskoordiniranim, savršeno funkcionalnim propagandnim sistemom koji je već institucionalizovao Srebrenički masakr kao najgori masakr posle Drugog svetskog rata, sa svim užasnim pričama koje govore o zlu koje su Srbi počinili. I kada knjiga ugleda svetlost dana, ona će se suprotstaviti dominantnom propagandnom narativu, pa je teško očekivati da će se iko usuditi da o njoj govori.

AUTOR: Biljana Đorović
Intervju preuzet sa internet-portala "Pečat" - objavljen dana 07. avgusta 2010. godine